Кључни концепт: Пре напуштања фабрике, склопиве или прошириве модуларне јединице се обично тестирају на отпорност на ветар у складу са европским стандардом ЕН 1991-1-4. Уобичајени резултат теста је отпор притиска ветра од 4,18 кН/м² - цифра која одговара 50-годишњем повратном периоду (тј. догађај ветра за који се очекује да ће се десити, у просеку, једном у 50 година). У империјалним јединицама, ово је приближно 87 псф (фунти по квадратном метру). Што се тиче оптерећења од снега, слични производи се обично тестирају да издрже 36–40,7 псф (у зависности од нагиба крова), а верификована је и сеизмичка отпорност на нивоу интензитета од 8 (што одговара максималном убрзању тла од 0,2 г).
Импликације за клијента: Ове бројке представљају максималне границе перформанси које је производ постигао под контролисаним условима тестирања; не гарантују усклађеност са локалним грађевинским прописима на било којој локацији. Захтеви за пројектовање за оптерећење ветром и снегом значајно варирају у различитим регионима у Сједињеним Државама – на пример, приобална подручја склона ураганима могу захтевати пројектовање за брзине ветра од 140–180 мпх, док планински региони могу имати оптерећење снега у распону од 30 до 70 псф. Клијенти морају да упореде специфичне захтеве за пројектовано оптерећење своје предвиђене локације са подацима о испитивању које је обезбедио произвођач. Ако захтеви за оптерећење ветром или снегом на градилишту премашују ове тестне вредности, грађевинске безбедносне границе јединице нису довољне; у таквим случајевима биће потребно додатно инжењерско појачање или промена локације локације.
